Sveti Isidor je rođen i odgajan kao hrišćanin, posvetivši mladost postu, molitvi i dobročinstvu. Međutim, njegov život se dramatično menja tokom vladavine rimskog cara Dekija (249–251), poznatog po surovim progonima hrišćana. Isidor je tada nasilno mobilisan u rimsku vojsku i odveden sa rodnog ostrva Hios.
Kada su vojni zapovednici otkrili njegovu religijsku pripadnost, vojvoda ga je pozvao na odgovornost, zahtevajući da prinese žrtve paganskim idolima i odrekne se Isusa Hrista. Isidor je to odlučno odbio rečima da ljudska ruka može ubiti njegovo telo, ali da nema vlast nad njegovom dušom.
Besan zbog nepopustljivosti mladog vojnika, vojvoda je naredio da se Isidor brutalno prebije volovskim žilama, a potom mu je odsečen jezik kako bi ga ućutkali.
Hrišćanska tradicija beleži da se tada dogodilo čudo – Isidor je, iako fizički bez jezika, silom Duha Svetoga nastavio jasno da ispoveda hrišćansku veru. Istovremeno, vojvodu je stigla Božja kazna, te je iznenada i potpuno zanemeo.
Nem i nemoćan da promeni Isidorov stav, vojvoda je rukama dao znak dželatima da mu odseku glavu. Isidor je, prema zapisima, radosno primio presudu, zahvaljujući Bogu što mu je omogućio mučeničku smrt za veru 251. godine. Njegovo telo je tajno i dostojanstveno sahranio njegov prijatelj i saborac Amonije.
Zbog specifičnih i surovih muka koje je svetitelj pretrpeo – pre svega gubitka moći govora radi odbrane istine – u narodu se razvio poseban odnos prema ovom prazniku.
Vernici veruju da sutrašnji dan treba provesti u tišini, uzdržavajući se od teških reči, svađa i buke, a posvećujući vreme ličnoj molitvi i unutrašnjem miru. Smatra se da se na taj način odaje počast svecu koji je progovorio i onda kada su mu ljudi oduzeli glas.
Izvor: SPC