Sveti Jovan ostao je upamćen u hrišćanskoj tradiciji kao apostol ljubavi, jer je u svojim propovedima neprestano isticao važnost ljubavi prema Bogu i bližnjima, praštanja, mira i međusobnog poštovanja. Prema crkvenom predanju, on je bio jedini od dvanaestorice apostola koji nije stradao mučeničkom smrću, već se upokojio u dubokoj starosti u Efesu.
Kroz vekove, narod je oko ovog praznika stvorio brojna pravila koja su se odnosila na zaštitu doma, kućne poslove i stoku:
-
Običaj za žene: Prema starom verovanju, na današnji dan žene su ostavljale igle, makaze i pletivo po strani. Smatralo se da bi rad sa ovim predmetima mogao da privuče štetočine, pre svega miševe, koji bi oštetili odeću i tkanine u kući.
-
Zaštita imanja: U pojedinim krajevima postojao je običaj simboličnog „teranja miševa“ udaranjem u zidove i ambare, dok su domaćinstva odmarala stoku od težih poslova.
-
Vreme za svadbe: U narodnoj tradiciji, sa ovim jesenjim danima počinjao je period kada su završeni veći poljoprivredni radovi, pa su tradicionalno krenule višednevne svadbe i porodična veselja.
Posebnu pažnju u narodnom predanju privlače verovanja namenjena neudatim devojkama. Budući da se Sveti Jovan slavi kao simbol ljubavi i sloge, verovalo se da devojke koje priželjkuju brak treba da ovaj dan provedu u miru, bez svađa i teških reči, fokusirajući se na dobre misli i želju da pronađu srodnu dušu i izgrade skladan dom.
Ipak, iz Srpske pravoslavne crkve podsećaju da vernici uvek treba da prave razliku između izvornog crkvenog učenja i narodnih verovanja. Dok Crkva praznik posvećuje molitvi, sećanju na svetitelja i njegovu veru, narodni običaji predstavljaju deo bogatog kulturno-istorijskog nasleđa kroz koje su se stari trudili da osiguraju mir, napredak i blagostanje u svom domu.
Izvor: SPC