Dok se radosni pozdrav “Hristos vaskrse” i dalje ori, podsećajući nas na temelj hrišćanske vere, Tomina priča dodaje sloj ljudskosti i preispitivanja. Zamislite scenu: Hristos vaskrsava, prolazeći kroz zaključana vrata, javlja se svojim sledbenicima. Ali Toma nije bio tu. Kada su mu preneli radosnu vest, njegov razum je tražio dokaz, dodir sa ranama Spasitelja. I upravo ta njegova potreba za ličnim iskustvom učinila ga je bliskim mnogima koji se bore sa prihvatanjem nevidljivog.
Međutim, Tomina sumnja nije kraj priče. Kada se Hristos ponovo javio, dozvolivši mu da dotakne Njegove rane, Toma je iz nevernika postao jedan od najvatrenijih propovednika Hrišćanstva. Njegov put ga je vodio kroz Palestinu, Persiju i sve do daleke Indije, gde je položio svoj život za veru, proboden kopljima u gradu Melipuru.
Ova nedelja, kojom se završava Svetla nedelja – sedam dana neprekidne radosti posle Vaskrsa – u našem narodu nosi posebno verovanje. Kaže se da su tokom ovih dana rajska vrata širom otvorena, primajući duše preminulih direktno u Carstvo nebesko.
Iako se “Mali Vaskrs”, kako se Tomina nedelja ponekad naziva, retko slavi kao krsna slava, u nekim selima i dalje se održavaju litije. Važno je napomenuti da se, nakon prekida tokom Lazareve subote, na Tominu nedelju ponovo čitaju molitve za upokojene. A već sutradan, na Pobusani ponedeljak, groblja oživljavaju pomenima i parastosima.
Zanimljivo je i narodno predanje koje Svetog Tomu povezuje sa kišom. Veruje se da je on dobio “pečat od oblaka” i da donosi dragocenu vlagu zemlji. Sa druge strane, izreka “Sveti Toma, sedi doma” sugeriše da je ovo dan kada se ne treba upuštati u daleka putovanja.
Tomina nedelja nas tako podseća na put od sumnje do vere, na važnost ličnog iskustva, ali i na snagu zajedništva u veri. Ona spaja radost Vaskrsenja sa sećanjem na one koji više nisu sa nama, otvarajući simbolično i doslovno vrata nade i večnosti.