Sveti Toma je najpoznatiji po događaju nakon Hristovog vaskrsenja. Nije poverovao svedočanstvima ostalih apostola, zbog čega je i dobio nadimak “Neverni Toma”. Njegova sumnja, međutim, nije ostala trajna. Prema predanju, tek kada je lično dotakao rane vaskrslog Hrista, uzviknuo je: “Gospod moj, i Bog moj!”
Ovaj trenutak ga je preobrazio iz sumnjičavog u jednog od najvatrenijih propovednika hrišćanstva. Svoju veru širio je daleko, propovedajući najpre u Palestini, a potom u Persiji i dalekoj Indiji, gde je i usmrćen kopljima. Njegove mošti su kasnije prenete u Edesu, pa u Carigrad. Zbog ove lične borbe sa sumnjom, Sveti Toma se smatra zaštitnikom svih onih koji se suočavaju sa sumnjom i traže put ka istinskoj veri.
Tomindan je u mnogim srpskim porodicama krsna slava, koja se proslavlja u krugu porodice uz slavsku trpezu, u čast i poštovanje prema velikom svetitelju.
Pored toga, Sveti Toma je i esnafska slava jer je i sam bio vešt drvodelja. On se smatra zaštitnikom stolara, drvodelja, zidara, bačvara i drugih zanatlija, koji na ovaj dan tradicionalno ne rade ništa. Verovanje kaže da bi im posao započet na Tomindan “pošao naopako”.
Narodno predanje pripoveda o njegovoj snazi i besu: iskušavao ga je đavo u obliku lepe devojke, a Toma se toliko naljutio da je udario sečivom u kamen i izazvao kišu iz oblaka kojom je utopio đavola.
Iako Tomindan nije označen kao crveno slovo, vernici se pridržavaju jednog od najpoznatijih običaja. U narodu postoji izreka: “Sveti Toma, sedi doma”. Zbog toga se veruje da na ovaj dan ne treba nigde putovati niti ići u goste, osim u crkvu. Dan bi trebalo provesti u miru i tišini doma, posvećen molitvi i porodici.
Pored toga, u narodu se veruje i da Sveti Toma ima poseban pečat od oblaka kojim reguliše padavine, donoseći narodu kišu kao blagodet, a ne oluje. Ako bi se naljutio, mogao bi zemaljskom svetu da donese i drugi potop, ali u tome ga, prema verovanju, koči Presveta Marija, koja ga nadgleda. U nekim krajevima se veruje i da svetitelj štiti domaćinstvo od vukova.
Izvor: SPC