Prema hrišćanskom učenju, bračna ljubav je blagoslovena od Boga, a bračni zavet neraskidiv, o čemu najbolje svedoče dela Hristovih mučenika. U „Ohridskom prologu” vladike Nikolaja Velimirovića navodi se da je Sveti Trifun poginuo 250. godine u Nikeji od mača rimskog cara Dakija.
Vladika Nikolaj u svojim zapisima posebno ističe skromnost i isceliteljsku moć ovog svetitelja. Još od detinjstva, na Trifunu je bila velika blagodat Božja, te je mogao isceljivati bolesti na ljudima i stoci, ali i izgoniti zle duhove. Po sopstvenoj želji, sahranjen je skromno u rodnom selu Kampsadi u Frigiji.
Sveti Trifun je esnafska slava brojnih udruženja, a prvenstveno vinogradara i mehandžija. Na današnjim liturgijama pominje se stradanje svetitelja, dok vinogradari širom zemlje izlaze u svoje zasade. Običaj nalaže da se na ovaj dan oreže barem jedan čokot vinove loze i polije vinom, jer se veruje da će grožđe tako najbolje roditi.
Pored vinograda, Sveti Trifun se smatra i čuvarem celokupnog bilja. Narod mu se moli da sačuva njive od štetočina poput skakavaca i gusenica. U pojedinim selima Šumadije, ovaj praznik se slavi kao zavetni dan, jer postoji duboko uverenje da ovaj svetitelj štiti naselja od razornog grada i poplava.
U narodu vlada uverenje da sa ovim danom polako stiže proleće, da se priroda budi, a sa njom i najuzvišenije ljudsko osećanje – ljubav. Zima na Svetog Trifuna počinje da popušta, a vremenske prilike na ovaj datum tradicionalno su služile kao prognoza za predstojeću godinu.
Veruje se da će godina biti veoma uspešna i rodna, naročito kada je u pitanju šljiva, ukoliko na Svetog Trifuna pada kiša. Nasuprot tome, vedro vreme često je tumačeno kao najava sušnije godine. Sneg i mraz na ovaj praznik smatraju se dobrim znakom, jer najavljuju dovoljno vlage i dobru žetvu žitarica.
Izvor: SPC