Zadušnice se uvek obeležavaju subotom, uoči praznika Miholjdan, a padaju u periodu takozvanog Miholjskog leta. Na groblje se tradicionalno nose kuvano žito, vino, sveće i tamjan. Žito simbolizuje vaskrsenje i novi život, vino podseća na Hristovu žrtvu i prolivenu krv, dok sveća označava svetlost večnosti i molitvu za pokoj duše.
Iako u pojedinim krajevima Srbije postoji običaj iznošenja hrane na groblje, Srpska pravoslavna crkva i sveštenici konstantno apeluju da se to ne čini, već da se suština praznika usmeri na molitvu, čin milosrđa i deljenje darova siromašnima za dušu pokojnika. Narodno verovanje nalaže da se na groblje kreće u prepodnevnim časovima, dok Crkva ističe da veličina buketa ili količina hrane nisu važni, već unutrašnja ljubav, praštanje i sećanje.
Za one koji nisu u mogućnosti da posete grobno mesto svojih najbližih, običaj nalaže da se sveća zapali i molitva pročita u crkvi:
„Pomeni, Gospode, oče i braću našu usnule u nadi na vaskrsenje u život večni, i sve upokojene u pobožnosti i veri, i oprosti im svako sagrešenje… Useli ih u mesta svetla, u mesta svežine, u mesta odmora, odakle odbeže svaka muka, žalost i uzdisanje.“
Zadušnice su dan mira, pomirenja i posvećenosti porodici, kada se vernici sećaju svojih predaka bez tuge, sa verom i nadom u večni život.