Sveti Ignjatije, poznat i kao Ignjatije Antiohijski, bio je neposredni učenik Svetog Jovana Bogoslova, a kroz istoriju je ostao upamćen po nadimku Bogonosac. Crkva nas uči da je ovo ime dobio jer ga je, dok je bio dete, Isus Hristos uzeo u naručje i pokazao ga apostolima kao primer čistote, govoreći da će samo oni koji se umire poput dece zadobiti Carstvo nebesko. Drugo tumačenje kaže da je Bogonosac jer je čitavog života „nosio živoga Boga u sebi“, svedočeći veru rečima i delima čak i pred pretnjom smrti.
Kao treći patrijarh Antiohijske crkve, Ignjatije je ostavio dubok trag u hrišćanstvu uvođenjem antifonskog načina pojanja, gde se dve pevnice naizmenično smenjuju, što je običaj koji se u crkvi održao do danas. Njegov životni put završen je mučenički u Rimu, gde je za vreme cara Trajana bačen lavovima. Iako su zveri rastrgle njegovo telo, predanje kaže da je njegovo srce ostalo netaknuto, svedočeći o snazi njegove ljubavi prema Hristu.
U srpskoj tradiciji ovaj dan obiluje narodnim običajima i ritualnim radnjama. U mnogim krajevima se ovaj praznik naziva i Kokošinji dan ili Kokošiji Božić, jer se sprovode posebni obredi za zaštitu živine i napredak domaćinstva. Veruje se da se danas ne smeju raditi teški poslovi, naročito oni ženski poput predenja ili tkanja, kako bi se dom sačuvao od nedaća.
Jedan od najlepših običaja koji se zadržao do danas jeste vučenje dece za uši. Stariji bi na ovaj dan blago povukli mališane za uši uz želje da u nastupajućoj godini što više porastu, budu zdravi i napredni. Takođe, velika pažnja se poklanja prvoj osobi koja danas pređe kućni prag. Smatra se da taj gost simbolično donosi sreću i određuje kakva će godina biti, zbog čega se veruje da to treba da bude neko dobronameran i čestit.
Pored običaja, Ignjatindan je dan kada se vernici podsećaju da pažljivo biraju ono što puštaju u svoj život od ljudi i gostiju, do misli i reči. Crkva nas uči da se Sveti Ignjatije i danas javlja svakome ko ga u nevolji prizove u pomoć, a njegove poslanice ostaju jedan od najvažnijih stubova pravoslavnog učenja o crkvenoj zajednici. Izvor: SPC